Пандемија вирусом САРС-ЦоВ2, као једну од последица, има смањену физичку активност старијих особа, како оних који су имали додир са вирусом, тако и оних који нису.
Велика канадска студија [1] која је испитивала утицај пандемије на ниво физичке активности међу популацијом старијом од 50 година (где је од 51.338 испитаника, њих 21.491 било старије од 65 година) је показала да је скоро половина испитаника старијих од 65 година који су били у додиру са вирусом је пријавило значајно погоршање њихове мобилности, док је то био случај са 25% оних који нису оболели.
С обзиром да је студија спровођена у переиоду од 9 месеци, промене у мобилности се не могу приписати старењу, већ су пре свега биле узроковане наметнутим рестрикцијама у кретању старијих, њиховог страха и последицама саме болести. Сличне резултате је показала и студија коју је спровео Универзитет у Мичигену [2], а у којој је учествовало 2.006 испитаника старости од 50 до 81 године.
Њих 36,9% је пријавило смањење физичке активности током пандемије, 35,1% је изјавило да мање времена “проводи на ногама”, 37,1% је изјавило да је ниво одржавања социјалних контаката смањен током пандемије, док је чак 45,9% изјавило да сматрају да су социјално изоловани.
Имајући у виду бројне негативне последице смањења физичке активности старијих особа неопходно је спровођење активности које би биле усмерене на повећање мобилности старијих особа и смањење њихове социјлане изолованости.